Borobodur, ili Borobudur, je najveći budistički hram u jugoistočnoj Aziji. Reč je o masivnoj piramidi smeštenoj u centralnom delu ostrva Java. Spomenik se sastoji od šest kvadratnih platformi na vrhu kružne platforme, ukrašen je sa 2 672 reljefna panela i sa 504 statue Bude. Glavna kupola, smeštena u centru najviše platforme, okružena je sa 72 statue Bude. Borobodur se od 1991. godine nalazi na UNESCO – voj listi svetske baštine.
Ne postoje pisani podaci o tome kada je hram izgrađen. Međutim, ovo piramidalno svetilište najverovatnije je podignuto između 750. i 850. godine u vreme dinastije Sailendra. Procene su izvršene na osnovu jednog zapisa pronađenog na otkopanom delu temelja. Zapis je pisan na sanskriptu pismom kavi. Upravo je poređenjem sa drugim zapisima gradnja hrama datirana oko 800. godine. hram je sagrađen na brežuljku u plodnoj dolini Kedu. Na jugu i jugozapadu prostiru se brda Menoreh, a na severu i severoistoku su vulkani Merapi i Marbabu. Severozapadno se nalaze još dva vulkana, Sumbing i Sindoro. Kod hrama se nalazi ušće dve reke, Elo i Progo. Ove dve reke imaju ogroman značaj u verovanju stanovnika Jave. One simbolišu dve reke u dolini Inda u Indiji, Ganges i Yamunu.
Tokom dva veka Borobodur je bio duhovno sedište budizma na Javi. Kada je propalo kraljevstvo Mataram početkom desetog veka, centar nove političke moći seli se na istočnu Javu. Sveta mesta centralne Jave naprosto su napuštena i zaboravljena. Ovo nije slučaj samo sa Borobodurom, već i sa još jednim masivnim kompleksom, Prambananom. Sa ovim događajima poklalapju se i vulkanske erupcije koje su sveta mesta zatrpale. Priroda je nakon toga odradila svoje deo posla, a Borobodur je pao u zaborav.
Jak zemljotres iz 1548. godine dokrajčio je urušavanje hrama. Početkom osamnaestog veka pod imenom Borobodur označavao se brežuljak. Ovo potvrđuje da se hram uopšte više nije video i da je ceo bio pod zemljom. Guverner Jave Raffles je saznao da bi se negde trebali nalaziti drevni javanski hramovi. Zbog toga je on 1814. godine pokrenuo inicijativu da se započnu istraživanja. Međutim, osim izvedene studije, do 1835. godine se ne radi ništa na pronalaženju hrama. Te godine je iskopan deo svetilišta namenjen čuvanju relikvija. Entuzijazam pojedinaca praktično nije doneo nikave rezultate više od 100 godina. Indonezijska vlada je 1955. godine iznela predlog da se Borobodur i drugi hramovi na Javi stave pod zaštitu UNESCO – a. Radovi na iskopavanju započeli su 1973., a završeni 1983. godine.
Rezultati iskopavanja bili su zapanjujući. Otkriven je najveći hram u jugoistočnoj Aziji. Na kvadratnoj osnovi čije su strane duge 123 metara uzdiže se devet spratova. Stepenaste terase sačinjavaju oblik piramide i hramu daju neverovatan izgled. Na zidovima prve četiri terase nalazi se reljef na kome je opisan život Bude. Dužina ovog reljefa je neverovatnih 5 kilometara. Od 504 statue Bude, preko 300 je oštećeno, a 43 su nestale. Iz daljine ovaj hram izgleda nestvarno, kao nekakvo neosvojivo utvrđenje.
Iako Borobodur danas ponosito stoji i svedoči o vremenu moćnog kraljevstva na Javi, teško je zamisliti okolnosti koje su dovele do njegovog potpunog zaborava. Veliki dan za civilizaciju bio je kada se ovo jedinstveno mesto oporavilo od vekovnog propadanja i nemara. Danas Borobodur podseća na potrebu očuvanja kulturno – istorijskog nasleđa, naročito ovako moćnog i velikog. Poseta Boroboduru, kao i drugim hramovima na Javi, treba da bude na listi svakog posetioca Indonezije. Ovo je jedna od najlepših zaostavština koju naša civilizacija ima.